Subota, Jul 15, 2017

Do banke

Otišao sam danas do banke. Odlučio sam da odem tek oko 3 posle podne da bih izbegao gužvu. Ipak je ponedeljak. Pošto sam podigao novac, na brzaka - do menjačnice. Cena evra je pala, komentariše nesto razdragani čikica iz menjačnice, koji sa neobično mnogo entuzijazma radi sa novcem, očigledno je vlasnik, ili barem "menadžer" tu. Kaže - rekao je Vučic nece se smiriti dok jedan dinar ne bude jenako vredan kao jedan evro (za malo da kažem marka). Slatko sam se smejao na tu grotesknu izjavu i pitao se sta bi prosečan Srbin radio sa platom od 340 dinara. Ili sam se možda smejao gorko, ne znam. 

 
Nastavim tako od menjačnice ka kineskoj radnji da kupim plastičnu prostirku za kadu. Živim u starom stanu sa oronulom kadom u kojoj mi je prosto gadno da stojim na ispucalom emajlu, a stari prostirač je dobio neki čudan miris od kada sam ga prosli put okupao "Domestosom". Vidim, usput, i crevo za tuš, koje bih isto mogao da zamenim jer neobično mnogo curi sa strane zadnjih nedelju, dve dana. Cena obloženog creva za tus "kvalitetnog" izgleda 250 dinara, a plastične prostirke jako siromašnog izgleda 350. Ne bih uzeo prostirku da imam alternativu, ali iskreno, nemam ideju gde to još može da se kupi nego kod Kineza.
Prodavac me je iznenadio otkucavši fiskalni racun. Od kada sam slucajno slusao razgovor jednog od vlasnika kineskog restorana sa njegovom vezom u inspekciji ili poreskoj upravi (stajali su pokraj mene dok ručao) potpuno mi je jasno zasto Kinezi ne moraju da izdaju fiskalne, barem ne redovno. Veština kojom pronalaze rupe za korupciju je zapanjujuća, narocito nakon priča kako se korupcija u Kini placa glavom pred zakonom. Ta priča je izgleda bila na nivou verovatnoće poput akrobacija Pritajenog Zmaja, ali sam ja kao dete verovao onome što mi je tada otac oduševljeno pričao.

 
Izlazim tako iz radnje i razmišljam da li se uvredila devojka koja mi je pokazala gde šta stoji. Malo sam razbacao prostirke, tražeci onu koja mi se sviđa. Bile su nisko, a meni je nezgodno da se saginjem ili cucim, ali o tome drugom prilikom. Sa bankarkom i menjačem sam bio raspoložen, šaljiv i pristojan, a njoj ni hvala. Ne znam šta me spopalo. Valjda napadan miris plastike i napadan izgled natrpane šarene robe.

 
Pozovem prijatelja, van grada je, stiže za sat i po, ne može na kafu. Produžio sam 100 metara, da sednem sam u kafić gde sam mesec dana ranije popio hladno toceno "Nikšićko" nadajući se OK espresu. Setim se da nisam poneo cigarete. Kiosk je usput, kazem prodavačici "Dobar dan! Molim vas jedan produzeni..." Onda shvatim, jer me žena cudno gleda, da nisam u kafiću nego na kiosku. "Pardon!" Posle kratke stanke setio sam se koju marku cigareta pušim i kazem joj, ona se smeška, pita jesam li hteo da naručim espreso, da pogodili ste... I tada sedam u taj obližnji kafic otužnog izgleda, barem spolja iz bašte, ali nekako zgodno postavljen, nije na suncu, uvek pirka vetar, blizina glavne ulice ne smeta jer je između nas trafika, par parkiranih automobila i par stabala drveća sa nekim žbunjem. Nije bučno. Nije prevruće na ovom letnjem danu.
 
Gospodin oko 50 godina stojeci pomno pregleda baštu, deluje kao da radi tu, ili barem nadgleda. Video me je, ali to nije ubrzalo uslugu. Čekao sam dobrih 6-7 minuta dok se konobarica pojavila. Zgodna devojka koja to ne ističe mnogo, visoka i skladno građena, lepog lica i osmeha koji je, istina, malo kiseo, valjda od umora. Oči joj se manje smeju. Video sam da je nosila pun ajncer pica za glavnu ekipu u bašti - sa mnogo mućenih nes kafa i kiselih voda i sokova - verovatno razlog zašto kasni. Sama radi i baštu i šank.

 
Kada je espreso stigao moja rasejanost se nastavlja, sipam šecer iz kesica i pre nego promešam, sipam opet šecer iz šećernika. Posle shvatim da sam vec sipao šecer, odlučim da ne mesam dalje i pitam se sta ce pomisliti kad budu prali solje. ĆVidi ovog nezasitog sipao pola kile Šećera! Espreso je bio dosta loš, sto objasnjava zašto svi iz dotične ekipe piju nes.

 
Sto do mene sedi devojka, sama, sa mućenom nes kafom i zlatnom futrolom za telefon sa srcem u sredini, koja neprestano nesto tiho blebeće u mikrofon. Pačija napumpana gornja usna gricka njene roze dugačke manikirane nokte. Nosi neku sivu pamučnu "pidžamu" (da ne kazem komotan leprsavi bodi) koja ne sakriva njenu raskošnu pozadinu i uzak struk. Ima neke sandale sa platformom koje po nagibu odgovaraju štikli dvanaestici. Oči snažno akcentovane ajlajnerom, ali nema spretnosti niti osećaja za senku ili rumenilo. Ima sklonosti ka nanošenju previše pudera.  Koža danas ne dise.

 
"Glavna ekipa" su po svemu sudeći prijatelji onog gospodina što nadgleda. Kakve su to njuške! Dok sam listao forume uz pomoč svog telefona (i lokalnog vaj-faja ciju šifru mi je konobarica brzo izgovorila bežeći od stola pa sam morao da je pitam da ponovi) neprestano sam ih gledao. Naravno u granicama pristojnosti. Svi su tu negde oko 50 godina, prosedi, svi nose plave neizbledele i neiscepane farmerke. Svi su uredno podšišani (cak i jedan ćelavi). Četvorica imaju ocigledno glanc nove patike i cipele. Patike su markirane. Peti je imao nošene cipele, ali su delovale skupo. Medjutim fizionomija im je svima ozbiljno brđanska. Ako bih morao da pogađam - ili Bosanska Krajina ili planinska Crna Gora. Možda  su i rođeni Beograđani, ali govorim o poreklu. (Pre nego se moji Krajišnici i Crnogorci uvrede i ja sam od tamo poreklom.) Kosmati, snažnih ruku i ramena, niski, gustih obrva, dubokih bora, širokih noseva, jakih vilica, punih usana, prosedi ali i dalje tamni. Onako kako zamišljate izbcivače iz 90-ih kad ostare. Ali ne bi me čudilo ni da su neki policajci inspektori. I kulturan deo murije ume ozbiljno napadno da izgleda. Jedan izgleda drži dotični kafić, ili barem upravlja dnevnim razvojem posla, a ostali pričaju o kupovini nekih vikendica. Nisu bili mnogo glasni, slabo sam šta drugo čuo. Jedna stvar je sigurna, to nisu japiji, niti intelektualci, ali ni fizikalci. Ti se ne penju na bandere, niti štemuju zidove, ali sigurno ni ne čitaju knige, a bogami ni blogove. Nema poslovnih tašni niti I.T. izgleda pognutih ramena. Uostalom ponedeljak je u 3 popodne. Ti "momci" ne rade od osam do četiri.

Neterala me je ta slika da se zapitam. Odakle tim ljudima novac? Početak leta - svi nove patike. Ja imam dva soma, ali ne kupujem svako leto nove patike, i ne kupujem markirane. Vitlaju nekim ključevima, sigurno voze kola kojih se ne stide. I, ključna stvar, pričaju o kupovini vikendice u blizini Beograda. Onako složno, stručno, kao da bi svako od njih mogao tako nešto da planira, ako ne i odmah ostvari.

I ne bi cela priča bila cudna da takvih ekipica nema na svakom ćosku Beograda. Video sam barem hiljadu ili dve hiljade takvih faca zadnjih godinu dana, a siguran sam da nisam obisao ni 2% grada. Šta oni rade za zivot? Jesu li kriminalci? Sitni ili krupni? Jesu li preduzetnici? Drže li male radnje i kafiće? Odakle im početni kapital? Koga sve znaju? Zašto ih prolaznik, penzioner pozdravlja i prihvata njihovu salu sa strahopoštvanjem?

Zašto naše društvo uopšte odgaja takve likove? Kome su oni korisni osim sebi? Ne sumnjam da izgled može zavarati, ali ti deluju baš kao društveni paraziti. Ne sumnjam da su vredno radili i mnogo što-šta prošli u nekim delovima svog života, ali doprinos društvu u celini, ne verujem da su ga imali. Mozda ratište, nekada.

Boli me "parazitizam". Boli me jer kad sam pokušavao da radim takvi isti paraziti su sisali moj rad i trud, moje strpljenje i samopouzdanje. Kad sam pokušavao da nađem novac za kreativni rad mladih koje poznajem slični paraziti su me glatko odbijali i smejali mi se. Kad sam tražo pomoc oko ekskurzije jos sa 17 godina mrzelo ih je da pomognu, iako se svaka pomoć odbijala od poreza. Boli me, jer umesto da radim da zaradim takvi od mene, isto tako, prave parazita. Ja još ne umem sa takvima da se nosim, a godina u guzici dovoljno. Mislite da sam završio fakultet ne bih imao posla sa parazitima? Ma šalite se! Poseban ćošak u paklu za intelektualce, parazite. Puni ih fakulteti. Moj otac - asistent na akademiji, celog života se rvao sa njima. Moje kolege, istrajniji studenti, magistranti, beze od takvih zadnjih 10 godina.
 
No u kaficu nove patike sijaju drecavom bojom. A ja sam se zamislio nad svojom gorcinom. Moje drustvo i dalje nosi jeftino i iznošeno, pije ili se drogira da smiri živce, i drhti da ne izgubi svojih 18 ili 48 ili koliko ko hiljada platu. Oni koji ne drhte znaju zašto ne drhte. Stanovi u vlasništvu, dobre roditeljske plate i penzije, jedinci koji ne moraju mnogo da dele. Po neki od nas se polako pretvara u parazita. Sve više ima tu brđasku fizionomiju i izgled borca da druge prejebe u svoju korist. Pacovski oblik kičme im se počinje videti. Devojke su im tu samo za seks, bezvredne i nezanimljive kao ličnosti, ili problematicne lujke. Gde idemo? Kako taj put da zaustavimo? Evo bas cekam da me pozovu na obuku za poslednje radno mesto gde sam konkurisao. Nesto predugo cekam na mojih 38 hiljada.

Boze pomozi!

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me